Mesto gde se prepliću istorija i uživanje

Gardoš je od kraja poznatog po siromaštvu postao mesto za uživanje i inspiraciju umetnika i boema. Ovde su nekada živeli samo ribari, lađari i ostali kojima je posao bio vezan za reku, a danas je kraj pun hedonista u potrazi za novim omiljenim mestom. Kažu da se kafanski život seli iz Skadarlije na Gardoš. Noćni život u ovom delu grada je definitivno vrlo bogat i poseban.

Dunav je, naravno, i dalje neizostavni deo života u ovom kraju. Neki se šale da u gardoškim restoranima riba sama uskače pravo iz reke u tanjir. I za takav gastronomski užitak vredi preći i stotine kilometara.

Prvo naselje na ovom mestu niklo je još pre 7.000 godina, a najstarije kafane na Gardošu datiraju još s kraja 19. veka. U to vreme je otkriven i keltski konjanički grob na mestu gde je danas Hariševa kapela.

Kad smo već kod brojeva, na Gardošu postoji i najstarija očuvana pravoslavna crkva u gradu – crkva Svetog Nikolaja koja je izgrađena oko 1745. godine.

Kula koja je najprepoznatljiviji simbol Gardoša izgrađena je pre više od 120 godina. Kako bi obeležili hiljadugodišnjicu boravka u Panoniji, Mađari su podigli ovaj i još šest spomenika na krajnjim granicama svoje tadašnje države. Kula je u narodu dobila ime po mađarskom junaku Janošu Hunjadiju koji je sa svojom vojskom uspeo da porazi Turke. On je i umro na Gardošu, ali više od četiri veka pre zidanja same kule.

Ipak, ovo je jedna od najviših tačaka i sigurno najlepši vidikovac sa koga puca pogled na Zemun i Beograd. Zato valja posetiti Gardoš i pre zalaska sunca i prošetati se do vrha kule.

Boemski duh je toliko jak da uvek ima još koja neispričana priča koja se krije u uskim uličicama ili kućama od naboja.
Među redovnim uživaocima svih čari kafanskog života ovog dela Zemuna kruži dobro poznata rečenica:

“Bog je šest dana stvarao svet, a onda se popeo na Gardoš i napio”